Nakon dugog isčekivanja stigla nam je igra Call of Cthulhu na playstation 4 i xbox one konzole! Dobio sam i priliku da je isprobam, odigram i sam hrabro da se probijem kroz antideluvijske horore koje nam donose likovi ove priče, stari bogovi i njihove sluge. Sve iz mašte majstora pisca horor novela Howard Philips Lovecrafta. Kao večiti ljubitelj Lovecraftovih knjiga njegovog mitosa i svega što se krije na krajičku naših očiju u tami, zaronimo prvobitno u sam grafički dizajn igre,zvuka a zatim ću pokušati da Vam dam kratki opis igre a da pritom ne spoilam previše jer je suština igre ipak u nesigurnosti sudbine našeg junaka i priče u sred koje se on našao. Dizajneri igre Cyanide Studios je sa veoma limitiranim budžetom uspeo ostvariti jednu zanimljivu krimi/misteriju na nivou gde bi i sam Sherlock Holmes preispitao svoj zdrav razum višestruko. Naravno , naglašeni limitirani budžet je veoma uočljiv odmah od početka igre, likovi u svetu su odrađeni više na nivou nečega što bismo videli od igara sa konzola prošle generacije. Međutim likovi koje upoznajemo su dovoljno različiti i jedinstveni da nam uvek održe pažnju, mimo njihovih tako reći slabih grafičkih i teksturnih detalja. Mora se naglasiti da Call of Cthulhu nije igra koja se može voditi kao ,,triple A‘‘ naslov, što je odraženo i u ceni same igre. Igra je znatno jeftinija od igara tipa Spiderman,Red Dead Redemption 2 i sl. koji su u približno istom vremenskom periodu izašli. Svet je sumoran, mračan ,maglovit. Lokacije su nam limitirane, zapravo na svega četri mapa, svet nije ,,open world‘‘ veoma je linearan, međutim način na koji pristupamo rešavanju problema može biti drugačiji svaki put kada prelazimo igru u zavisnosti od načina na koji gradimo našeg junaka, međutim ću se na to vratiti malo kasnije u svojoj recenziji. Osvetljenje i senke moram priznati da su vrhunski odrađene i vidi se velika posvećenost na izazivanju paranoje kod igrača kada Vam u uljanoj lampi ponestaje ulja, svetlost ponestaje, tama Vas obuhvata i tada na scenu stupa zvučni dizajn igre, koji se mora napomenuti da je takođe vrhunski odrađen. Duboko disanje našeg junaka, koji pati od kombinacije klaustrofobije i niktofobije dolazi na izražaj u zvučnom dizajnu, muzika je svedena na minimum u igri, čisto upotrebljavano povremeno kao ambientalni filler dok se šetamo do sledeće destinacije ili dobijemo povremeno nešto napetije u kratkim scenama potera koje našeg junaka zadese, tu međutim nije ništa što bi posebno istakao. Međutim zvučni efekti koračanja i njihovih odjeka , kapljice vode koje kapaju na tlo u pećinama, fijuk vetra kroz mračne hodnike koje dolaze od naškrinjenih prozora su dovoljno dobro odrađeni da uz malo kvalitetnije zvučnike Vam utera hladnoću i strah u kosti. Moram priznati da u trenutku igranja ovog naslova, bio je dostupan samo jedan patch za nju, i mimo tog patcha je bilo manjih grafičkih i zvučnih glitcheva, tipa čudna fizika odeće na ljudima pa do pucketanja u zvuku , UI greška takođe koju moram napomenuti tipa vrata na koja ulazim u tool-tipu trebala bi se zvati ,,Hawkins mansion interior‘‘ a kad sam hteo otvoriti vrata pisalo je na tool-tipu #WD4_345SN što je bila situacija sa skoro 90% vrata u igri koje vode iz jedne zone u drugu, ništa strašno i verujem da će se relativno brzo popraviti sa manjim patchevima u skorijoj budućnosti. Naravno prije nego što se upustim u govor o samoj priči bitno je napomenuti kakav je stil ove igre zaista? Nije akcija u pitanju, mogla bi se nazvati survival horror igrom, međutim survival aspekat igre nam dolazi u fazonu, sakrij se, šunjaj se, trči. Kad je koja opcija naj adekvatnija za upotrebu to je na nama da odredimo, što ne znači da naš junak nije opremljen sa pištoljem ali sam imao prilike upotrebiti oružije tek u poslednjoj četvrtini igre i to sa veoma limitiranom količinom metaka pa sam morao pažljivo birati kojeg protivnika moram umaknuti a pored kojeg se mogu naprosto provući uz malo pažljivog pozicioniranja i navlačenja protivnika u poziciju gde ga je lako zaobići.
Radnja igre nam je smeštena 1924. godine u mračnom svetu, tj. jednom fiktivnom ostrvcu po imenu Darkwater, smešteno tik pored obale Bostona. Igramo privatnog inspektora Edwarda Pierce-a koji se bori sa posledicama koje su mu ostale nakon rata, teško se adaptira nazad na redovan život privatna agencija inspektora koja mu obezbeđuje posao preti sa otkazom ukoliko u skorije vreme ne prihvati novi slučaj. Suđeno ili ne, u tom trenutku na scenu stupa gospodin, koji želi inspektora Piercea unajmiti kako bi razotkrio misteriozan slučaj, smrt svoje ćerke i njenog deteta i muža. Pierce prihvata slučaj i prvim brodom odlazi do ribolovačkog ostrvca po imenu Darkwater, mesto čije postojanje su mnogi u spoljnjem svetu odavno i zaboravili. Pierce uz malo nagovaranja i guranja nosa, gde mu mesto nije,dolazi do informacije da ljudi koji su umrli su izgoreli u vatri i bili su pripadnici veoma ugledne porodice Hawkins. A u zavisnosti od načina na kojeg gradimo lik Pierca će zavisiti i šta ćemo naći na mestu zločina, hoće li se Pierce složiti sa meštanima da je požar koji je izazvao smrt porodice bio slučajan ili se krije nešto mnogo više u pozadini. To govorim zato što je bitno da se napomene način na koji igramo inspektora Piercea, on je što se tiče sposobnosti poput prazne ploče koju mi moramo da ispunimo, šta pod time podrazumevam? Na raspolaganju su nam sledeće statistike Eloquence koja je naša sposobnost govora, koliko imamo oštar jezik i koliko smo sposobni da reči oblikujemo poput samog srebra, ona nam daje mogućnost da možda nekoga usred razgovora ubedimo da nas pusti u neku zgradu , gde je pristup u suprotnom zabranjen. Strength statistika koja priča , priču sama za sebe. Ona određuje snagu našeg junaka, povremeno konfrontacije će dovesti i do nasilnih situacija a tada po koji poen u snazi će veoma dobro doći za pozitivan ishod situacije. Međutim se snaga može upotrebiti i na probijanju kroz stara vrata, okretanju zarđalih čekrka kako bismo otvorili tajni prolaz i drugih interakcija. Spot Hidden, Psychology , Investigation, Ocultism i Medicine su ostale statistike i svaka ima zanimljiv uticaj na samu igru ,način na koji će Pierce doživeti svet, u kolikoj će se meri inspektor sresti sa bićima iz druge dimenzije. Dali će njegova svest moći podneti šokantnu i neopisivu istinu fizičkih karakterstika bića koje potiču iz druge dimenzija van svoje. Igra nam nudi više mogućih završetaka, na konačni ishod same igre utiču naši izbori u ključnim trenucima, koga smo spasili, koga nismo.
Dali smo zavirili u tekst u mračnoj knjizi Necronomicona, jesmo li se usudili uopste baciti pogled na knjigu obmotanom ljudskom kožom i još mnogo drugih situacija i ishoda do kraja same igre. Call of Cthulhu definitivno spada među igre koje bi savetovao ljudima koji nakon svih blok-buster igara, sa svojim otvorenim svetovima koje su u srazmerama realnih lokacija svetova izmorenih od istoga. Žele nešto što je više centralizovano, jednu zanimljivu avanturu u trajanju od doduše skromnih 12-13 časova ipak nudi mogućnost ponovnog igranja, radi dolaženja do drugačijih završetaka. Vole puzzle, zagonetke i druge smicalice ili su možda avidni ljubitelji H.P. Lovecrafta i svega što potiče iz njegovih dela od bogova poput Yog‘Sathot, Cthulhu i Shub‘nigurat pa do sporednih sluga poput Levijatana, čija svemoćna svest i dalje baca i naj sjajniji ljudski um u tamu. Možda samo želite jednu startnu lokaciju u kozmički svet nepojmljivih čuda koje je Cyanide Studios uspeo prelepo prevesti sa listova knjiga na ekrane naših malih televizora. Šta god da Vas navede da se oprobate u ovom naslovu, garantujem da će iskustvo biti osvežavajuće i teško ko će ostati razočaran.
Smatram da bi mogao pisati o ovoj igri još nekoliko stranica, međutim bi tada već previše počeo odavati o samoj priči igre, koja i jeste glavna suština svega. Stoga ću se ovde zaustaviti, prepustiti čitateljima recenzije da donesu svoje zaključke i utiske o igri. A ja zahvaljujem distributeru ove fenomenalne video igre Computerlandu na primerku igre, bez koje Vam kao i uvek ovu recenziju ne bi mogao predstaviti.
Arnold ,,Provokator‘‘ Kolović
