Dobili smo priliku igrati najnoviji deo famoznog serijala Just Cause na Playstation 4 konzoli. Avalanche Studios nam donosi najnoviji deo igre Just Cause 4, igra nas smešta u ulogu junaka Rico Rodriguez, kaskadera koji je putem slučajnosti postao junak sveta igre. Imao sam iskustva sa prethodnim delom igre Just Cause 3 a najnoviji deo serijala nas u suštini stavlja odmah u nastavak te priče. Doduše ostrvo na kome se odvija priča igre je novo, sam recept igre se nije mnogo promenio. Igra sama podseća najviše na neku komičnu akcionu igru sa akcijom koju bi na zapadu smestili u kategoriju ,,over the top‘‘ to jest akcija je namerno nerealna i preterana. Rica ništa ne može zaustaviti, otporan je na pad sa velikih visina, metci, bombe i druga oružja mu život jedva načinju, tj. imao sam osećaj da sam umirao samo tada, kad sam imao malo manje volje da se opirem protivnicima nego inače. Protivnici u igri su mnogobrojni, ima više tipova, sa razno-raznim naoružanjem, oklopima , šemama za napad i odbranu. Protivnici napadaju pešaka i u oklopnim vozilima, letelicama i drugim prevoznim sredstvima. Skoro sva vozila u igri se mogu upotrebiti, sva oružja možemo podići od usmrćenih protivnika. Velika većina istih tih oružja ima ne retko dva načina pucanja, jedan main (glavni) i jedan secondary (alternativni) način pucanja , što svakako dodaje jedan određeni nivo i dubinu samoj igri. Naravno mimo samih oružja naš junak je opremljen sa tri komada opreme koju nam igra relativno rano dodeljuje i uči nas kako najefektivnije da ih koristimo a to su: padobran, grapling hook (kuka sa užetom) i flight suit (odelo za letenje). Usavršavanjem ova tri ključna dela opreme Rica Rodrigueza su ključna kako bi prelaženje poveće mape u Just Cause 4 bila što jednostavnija. Mapa je podeljena na kvadrante, svaki je drugačiji biom, jedan deo nas podseća na tropsku prašumu, drugi deo na pustinju , treći na ledenu ravnicu, naravno pošto je sve na jednom ostrvu pitate se verovatno kako je to objašnjeno. Tu dolazi u ključnu tačku priča igre, gde se naš junak bori i suprostavlja terorističkoj organizaciji po imenu ,,The Black Hand‘‘ koji poseduju napravu sa kojom mogu drastične vremenske promene da stvore naizgled niotkud. Naravno to nas povremeno zna staviti u neugodnu situaciju kada Vam se stvori tornado , snežna mećava ili katastrofalna provala oblaka što nalikuje maltene uraganu. I ako je igra raznovrsna i veoma lepa što se tiče svojih pejzaža iz daljina tu moram staviti tačku na pozitive same igre.
Nažalost mimo svih ovih zanimljivih vremenskih nepogodnosti i raznovrsnih pejzaža na otvorenom ostrvu grafički me igra nije impresionirala..
Kao što sam napomenuo , kada smo mnogo udaljeni od svega i gledamo planine, šume, vodu (pejzaž) i nije loše. Međutim grafička slabost igre postaje očita čim priđemo stvarima u svetu, texture su ne retko nisko-kvalitetne, mutne, odsjaj je maltene ne postojeć. Čudni vizualni i svetlosni gličevi i greške su bile česte tokom moga testiranja igre. Framerate igre je često bio nizak i vision blur (mućenje ekrana) je bilo na sve strane, prečesto je izazivalo i vrstu mučnine kod mene i nisam nikako uspeo da podesim brzinu kamere tako da meni to odgovara. Kada ulećemo iz daljine bilo to padobranom , flight suitom ili avionom/helikopterom često sam zapazio pop-in , taj pojam se koristi za objekte u igri koji su nam van vidika i pojavljuju se tek nakon što im se dovoljno približimo. Događa se prečesto, razumem da je svet velik, da je objekata, karaktera , životinja i drugih stvari mnogo u svetu, ali pored mnogih drugih visokobudžetnih igara koje sam imao prilike igrati i čak pored samog Just Cause 3 ovoliko pop-ina nije bilo. Ne vidim izgovor za ovako nešto kod jedne igre ovakvih proporcija. Screen tearing je takođe bio učestao problem, kada se naš junak brzo kreće , pomerate kameru ili radite bilo šta uočićete da se texture kidaju mestimično. Kamera ne može da proprati scroll brzinu unutar same igre pa se stoga događa screen tearing, ponovo smatram da je to greška koja se mogla izbeći uz minimalnu količinu posvećenosti ka krajnjem porizvodu. Ljudi u svetu ima poprilično puno, međutim malo njih ima neku posebnu funkciju, naj češće se samo šetaju okolo, ne možete snjima stupiti u interakciju i tu su samo kako svet ne bi bio prazan. Takav sam osećaj imao u svojih 20+ sati igranja , koliko već sama priča igre iznosi. Misije iako su smeštene u ovom ogromnom svetu, one nisu direktno u njima, već su integrisane u mapu. Veoma slično poput Grand theft auto igara ili Saints row igara, dođete do određene tačke na mapi, gde se nalazi marker ,stajete na marker, stiskate X kako biste započeli misiju i ona Vas uvodi u intro misije, gde imate scenu u kom Rico razgovara sa osobom koja zadaje zadatak, nakon toga igra Vas vraća u svet, međutim Vam lutanje nije dozvoljeno jer ako se suviše udaljite od zadate misije ,failovaćete istu pa morate od početka da je poduzmete. Zvukovi oružja su bili zadovoljavajući puške imaju realne zvukove i daju određenu težinu ambijentu sama muzika nije bila loša. Ponovo muzika koju slušamo u igri su u fazonu GTA i Saints Row igara, imamo radio stanice koje možemo menjati u toku vožnje vozila, izbor muzike i vrsta muzika ima dovoljno za svakoga po nešto. Kad već pričamo o audio aspektu igre moram napomenuti i sinhronizaciju igre koja je često delovala smešno. Delovalo je smešno ne zbog samih glumaca koji daju glasove likovima, nego ponovo zbog čudnih izbora animacija izraza lica (nisko kvalitetnih), likovi koji su uplićeni u razgovor su mi odali pomalo Mass Effect Andromeda vibe od tih problema. Likovi sa izbečenim očima, kezom preko čitavog lica kada za to niti je mesto niti ima potrebe, likovi koji vrište i viču punim plućima a pritom izraz lica nas podseća na osobu koja pati od narkolepsije i jedva se drži budnom. Čudne animacije hoda likova u pozadini , nagrbljeni, gegući se u pokušaju da prevale put od tačke A do tačke B.
Sama igra kao igra u serijalu Just Cause nam iskreno ne donosi ništa preterano novog u živote, sve je manje više isto kao što je bilo i pre i većinu zabave u igri ćemo naći tako što ćemo nasumično lutati po ostrvu i sami sebi praviti zabavu. Postavljajući raketne potiskivače na ljude koji niti ne slute da ćemo ih u roku od 5 sekundi lansirati na mesec, kačiti uz pomoć modifikovanog grapling hooka balone na krave i druge životinje pa ih slati visoko u vasionu čisto za rad kojeg osmeha. Naravno ima tu i mnoštvo sličnih sitnih smicalica koje su nam doneli nešto dodatne zabave u igru međutim ne mnogo. Akcija je na vrhuncu non-stop kada su protivnici u blizini, ništa zabavnije nego uz pomoć grapling hooka i flight suita se domoći na visinu protivničkog helikoptera izvući pilota iz istog i preuzeti kontrolu nad protivnikovim naj jačim vozilima. Praviti haos u physics enginu igre je takođe nešto što možemo sa relativnom lakoćom činiti , zahvaljujući tome što ništa maltene u igri sem zgrada nije prilepljeno za zemlju. Pa isti baloni i raketni potiskivači koje sam spominjao malo pre mogu se upotrebiti na vozilima zarad sticanja taktičke prednosti naspram protivnika, retko ko očekuje da će parkirani auto poleteti ka njima i završiti u exploziji Michael Bayskih proporcija.
Nakon svega što je rečeno moram rezimirati svoju recenziju ukratko i jasno. Sa igrom nisam oduševljen, grafički je promašaj totalan naspram same svoje serije (prethodne igre) i drugih savremenih igara. Gameplay sam po sebi i nije loš i ima tu zabave da se nađe, ako je neko hard-core obožavalac priče igre Just Cause i može da zaobiđe negative igre onda svakako savetujem da pokupi ovu igru, radi okončavanja priče istog. Međutim u suprotnom ne mogu igru preporučiti po ceni po kojoj se prodaje kao novo, smatram da po istoj ceni se mogu naći mnogo bolja iskustva na trenutnim generacijama konzola.
Na kraju krajeva ja se zahvaljujem na recenzijskom primerku igre koju nam je obezbedio distributer igre Computerland bez koga ova recenzija ne bi Vama mogla biti predstavljena.
Arnold "PROVOKATOR" Kolović
