Istina je da Call of Duty izgleda kao samo još jedna pucačina. Nema sumnje da su protagonisti heroji koji rade nemoguće stvari, i izlaze kao pobednici protiv nemogućih ishoda. Jasno je da je reč o skriptovanoj seriji igara koja nam prodaje iluziju velikog sveta i slobode, a u stvari je linearna koliko i pucačine sa početka devedesetih. Međutim, postoji toliko toga što ovu franšizu izdvaja od konkurencije, da je moguće napisati knjigu o njoj. Call of Duty, iako tako izgleda, nije još jedan običan FPS: to je serija koja je postavila standarde žanra: u tehničkom, ali i sadržajnom smislu, a sa Black Ops-om na ivici je da postane najmoćnija gejming franšiza. Dok čekamo prvu igru studija Treyarch koja se ne dešava u drugom svetskom ratu osvrnućemo se na bogatu istoriju ovog brenda.
Početke Call of Duty serije moramo tražiti u “prvom FPS blokbasteru”, igri Medal of Honor. Ovaj naslov je, naime, uradio nešto nemoguće: to je prvi FPS koji je dokazao da je zaista dobar shooter moguć i na konzoli. Dalje, narativni pristup koji počinje sa MoH-om vrhunac dostiže sa Call of Duty. Prva “Medalja časti” (1999.), kao i većina pucačina do tada znaju samo za nemog protagonistu-heroja, koji sa lakoćom privodi rat kraju. Međutim, već postoji sloj spektakla i upečatljivih skriptovanih momenata. Prava stvar dolazi 2002. godine, sa Allied Assault (setimo se samo Spilbergovog iskrcavanja na Normandiju). Razvojni tim iza ove igre (2015, Inc.) postavio je temelje FPS pristupu kog danas imitiraju mnogi.
Medal of Honor Allied Assault težište sa bezimenog heroja stavlja na “stvarne ljude u realnim situacijama”. Igra je zamišljena kao zbirka doživljaja iz rata. Osmišljen je koncept “uverljive realnosti”. U prevodu, igra je i dalje nerealna rokačina, ali sa stilom, težinom i sadržajem. Igra je propuštena, možemo reći, kroz prizmu filma. Ne bi smo preterali ako bi rekli da čak Mass Effect 2 može da zahvali napretku koji je ostvaren sa Allied Assault. Taj Medal of Honor bio je linearan kao i svaki drugi, ali je na najbolji način ubedio igrača da se nalazi na ogromnom frontu sa hiljadama ljudi oko sebe. Visoke produkcione vrednosti te igre postavile su novi standard u industriji igara.
U to vreme drugi svetski rat bio je u modi: Battlefield 1942 bio je u razvoju. Aktuelni Return to Castle Wolfenstein, Deady Dozen, Hidden & Dangerous i mnogi drugi naslovi tražili su svoje parče kolača. Već je pretila opasnost da tržište postane prezagađeno tom tematikom. Međutim, inovacije koje su usledile na neko vreme su produžile WWII trend. Zbog nedostatka kreativne slobode i, u tom trenutku, bolje ponude izdavača Activision, skoro ceo tim iza Alied Assault-a promenio je tabor. Tako je nastao Infinity Ward, studio koji će stvoriti, pored Halo, jedan od najmoćnijih gejming brendova današnjice. Activision ih je oberučke prihvatio, jer je pronašao svoju šansu za WWII eksploataciju. Tako je od istih ljudi potekao i Call of Duty (2003.).
Uz jaku podršku izdavača Infinity Ward je imao slobodne ruke. Došlo je vreme da se sukobe sa franšizom koju su sami digli na viši nivo. Danas je suvišno reći ko je pobedio… Dok je Electronic Arts imao jaku kontrolu nad svojim razvojnim timovima, Activision je, za razliku od sadašnje prakse, praktikovao, tada, drugačiju politiku. Kada je Call of Duty izašao odmah je predstavljen kao brend. Inicijalni profit pokazao je izdavaču da je serija igara logična opcija. Uz izvesna “štucanja”, zaista je neverovatno da je posle toliko igara ovaj brend još uvek svež i da je skoro sa svakim naslovom pomerao razvoj žanra u pozitivnom pravcu. Prethodnu konstataciju trebamo shvatiti uslovno: po pitanju gameplay-a i celokupne mehanike i svih sistema (od nišanjenja do razvoja lika u multiplayer segmentu) Call of Duty je postavio standarde. Međutim, ova franšiza je odgovorna i za monopolizaciju servera, a sa Modern Warfare 2 i za ignorisanje potreba zajednice. Ali, to je više stvar poslovne politike, a manje same veštine pravljenja igara.
Prvi Call of Duty utemeljio je ratni FPS šablon koji je MoH: Allied Assault anticipirao: skriptovani događaji, lažna, ali uverljiva realnost, holivudski recept, kao i osećaj da ste mali beznačajni vojnik u većem timu, doprineli su stvaranju novog trenda. Likovi su dobili život, ubijanje – poentu, a sve je, još jednom, ličilo na kompilaciju zanimljivih ratnih zapisa, a ne na pohod neuništivog heroja. Taj novi narativni pristup, žongliranje različitim frontovima, konačno je sprečilo idealizovanog odabranog vojnika da zavlada žanrom. Call of Duty je imao najviše duše, od svih ratnih pucačina te ere. Ovakav pristup doneo je i preko potrebnu raznovrsnost: okruženje, misije, različiti ljudi, drugačije oružije i kontekst… Ovaj originalni naslov bio je kratak, ali neverovatno efektivan.
Ekspanzija United Offensive (koju je razvio Gray Matter Studios) donela je bitna gameplay poboljšanja, ali i tri nova moda za više igrača: Domination, Base Asault i Capture the Flag. Usledio je prvi pokušaj širenja brenda na konzole. Te 2004. godine aktuelni su bili Xbox, PS2 i GameCube. Call of Duty: Finest Hour predstavljao je neuspeli pokušaj približavanja ovog žanra svetu konzola. Međutim, Activision nije odustajao, zbog čega vlasnici konzola mogu biti zahvalni ovom izdvaču. Imajući u vidu ogromne profite, sa tendencijom rasta, Activision je zadužio Infinity Ward za dvogodišnji ciklus razvoja naslova. Međutim, ideja je bila da postoji i sekundarni tim, koji bi popunjavao praznine. Ovo se originalnim tvorcima nije naročito dopalo. Tako su, u stvari, i nastali United Offensive i Finest Hour.
Call of Duty 2 (2005.), takođe razvijen od strane Infinity Ward-a, koristi nov engine. Medal of Honor i originalni CoD bili su bazirani na Quake engine-u, ali je iz njega, jednostavno, iscrpljen maksimum. Nova tehnologija donela je realističnu maglu i dim: ovi efekti su, čak, odbili neke igrače od “dvojke”. Ideja uverljivog realizma otišla je korak dalje. Ratna drama i stres vojnika na bojištu prenesen je još bolje. Jednostavno, CoD 2 izgledao je kao simulacija, iako je reč o veoma nerealnoj igri. Upravo je taj osećaj uživljavanja u ratni sukob, iako je prelaženje prepreka veoma lako, odgovoran što je CoD postao najveća FPS franšiza. Najdalje se otišlo sa veštačkom inteligencijom: saborci nisu vikali samo preodređene fraze, oni su reagovali na dešavanja u okruženju i aktivno su upozoravali na ono što se zbiva.
Infinity Ward je sa Call of Duty 2, sem tih detalja, učinio jedan neverovatno važan, iako na izgled, samo mali pomak. Nije više bilo health paketa. Time je igra učinjena intezivnijom, ali ne i lakšom. Jednostavno, to što ovaj shooter nije realan ne znači da treba i da izgleda nerealno. Zašto bi neko gurao glavu iza stepenica kako bi pronašao predmet koji mu na čudesan način vraća zdravlje? Hrabar potez Infinity Ward-a doneo je revoluciju i učinio je iganje intezivnijim i zanimljivijim. Halo 2 je istu stvar, nešto ranije, učinio u sferi SF pucačina (gde za health pakete, ipak, i danas ima više mesta). Sada je, u neku ruku, odsustvo ovog gameplay elementa pokazatelj generacijske pripadnosti akcionih naslova.
Dok Infinity Ward počinje novi ciklus, novi razvojni tim, Treyarch, nastao širenjem pomenutog Gray Matter studija, objavljuje Call of Duty 2: Big Red One – prvu uspešnu konverziju za konzole. Activision tada potvrđuje svoje planove: oba tima će razvijati CoD franšizu, a svake godine će izlaziti po jedan nastavak. U tom trenutku mnogima se ovo činilo kao ideja koja će da sahrani ovaj brend. Ali prave stvari su tek došle sa osveženjem koje je Infitiy Ward u tajnosti pripremao. Treyarch je, zavhaljujući uspehu sa konzolama, po prvi put dobio priliku da razvija zvaniči nastavak. Ljudi iz IW-a su bili u stanju da tolerišu da neko razvija spin-off naslove, međutim vest o CoD III (2006.) tvorci franšize nisu olako primili. Njihov projekat tone dublje u tajnost. Activison više nema kontrolu: čelnici tog izdavača nemaju pojma kakav će biti CoD 4. Igrači, još manje…
Kada je IW predstavio Call of Duty: Modern Warfare (2007.) ljudi iz Activision našli su se u šoku. Drugi svetski rat zamenjen je modernim fiktivnim ratom. Toliko je novca uloženo, a i igra je bila toliko prokleto dobra, da se niko nije usudio da kazni Infinity Ward. Ovaj studio je držao sve u mraku, upravo da Treyarch ne bi bio u stanju da iskoristi njihove inovacije. Sva moć nove tehnologije i bitno naprednijeg engine-a predstavljena je već u prvoj misiji. Ona je zamišljena kao šamar u lice Treyarch-u i znak upozorenja Activision-u. Nije on potreban njima, oni su potrebni njemu. Impresivni atmosferski efekti, izuzetno realno osvetljenje, neverovatno glatka animacija pokreta, verodostojne senke i sjajna fizika – svi ovi elementi bombarduju igrače svojom genijalnošću u prvih par minuta igranja: munja osvetljava mokru palubu broda, na kojoj se na tren vide izuzetno realne senke. Talasi drmaju brod levo-desno, sa svim kutijama na njemu. Umesto tri paralelne priče, narativni pristup žonglira još više elemenata, kako bi ispričao vrhunsku i spektakularnu špijunsko-akcionu priču koja se bez atomske bombe ne može zamisliti. Infitiy Ward je bukvalno iščupao franšizu iz kolotečine i spasio je brend. Stvorili su jednu od najboljih pucačina svih vremena.
Međutim, ako su se prethodni naslovi kupovali pretežno zbog solo kampanje, Modern Warfare ostaće upamćen kao igra koja je definitvno pomerila jezičak u pravcu multiplayer komponetne. IW je razvio veoma izbalansiran RPG sistem. Nagrade su taman dovoljne da se igrači zalepe za monitore, ali oni na večem nivou imaju samo blagu prednost, kako početnici ne bi bili odbijeni. Džin se rodio: uništio je Medal of Honor, dok je prodao 13 miliona kopija. Stari fanovi bili su razočarani, ali i da niko od njih nije kupio MW, on bi se i dalje prodao u više kopija nego prethodna tri dela zajedno. Zanimljivo je da se exe fajl zvao CALL3.EXE: osveta je bila kompletna. Čak je i stih rep pesme u odjavnoj špici nazvao ovaj naslov “trojkom”.
Treyarch je već uveliko razvijao World at War, u narodu popularnu “peticu”, kada je Modern Warfare izašao. Od te tačke, serijal se hronološki grana, ali je postalo očigledno da je vreme drugog svetskog rata prošlo. Poslednji nalet svežine omogućio je da WaW bude hit: igra je smeštena u neistraženi Pacifik, ali je pravi uspeh došao sa neočekivanim dodatkom u poslednjem trenutku: zombi modom. Ovaj segment učinio je WaW veoma popularnim, ali je Treyarchu bilo jasno da je došlo vreme za stvarnu inovaciju, a ne onu propagiranu novim brutalnijim i mračnijim stilom. Naravno, bilo je i tehničkih pomaka, ali je World at War, kao i svi Treyarchovi naslovi, zaostajao za remek-delima Infitiy Ward-a. Ipak, prodalo se 11 miliona kopija, ali su i ljudi iz ovog razvojnog tima shvatili da je vreme za promene. Poučeni inventivnošću starijeg brata ovaj studio počeo je da radi na Black Ops-u.
Activison je od tada, praktično imao dve podfranšize. Bilo je izakumulirano dovojno novca za neviđenu reklamnu kampanju: hype je bio sve veći. Kombinacija idealnih tržišnih uslova i fantastičnog rada dovela je do enormnog uspeha igre Call of Duty: Modern Warfare 2. Ovaj džin je u prva dva dana, od svog izlaska, zaradio više novca nego bilo koje druga forma industrije zabave ikada. Generalno, masovna potrošačka kultura ne pamti veći uspeh od onog koji je po svom globalnom lansiranju doživeo MW2. Danas ovaj naslov poseduje preko 20 miliona ljudi (dodajte još toliko piratskih kopija), a reč je o najrpodavanijoj igri svih vremena u Velikoj Britaniji i drugom najprodavanijem gejming ostvarenju u SAD ikada (Nintedno Wii Play je na prvom mestu, uz očiglednu prednost). U januaru 2010. Activison je obajvio da je MW2, tog trenutka, prebacio milijardu dolara profita.
Početkom 2010. glavni ljudi Infinity Ward-a, Džejson Vest i Vins Zampela, napuštaju Activision i sa sobom povlače solidan broj kolega. Svako ima svoju verziju priče. Opšti stav je da se njima nije svidelo što Activison pokušava da kontroliše brend, ali tu postoji i faktor želje da se radi na nekom drugom naslovu, a ne da budu vezani ugovorom da razvijaju po jedan CoD naslov na svake dve godine. Suđenje počinje u maju 2011, jer Vest i Zampela traže da im se isplati još 54 miliona dolara. Najveća ironija leži u činjenici da su se oni vratili izdavaču od koga su pobegli, kada su smatrali da je stepen kontrole neizdrživ. Tako su se tvorci Allied Assault-a i CoD franšize vratili Electronic Artsu kroz novi Respawn Entertainment (ime kompanije govori samo za sebe).
Tako je Treyarch, mlađi brat, postao glavni adut Activision-a. Njihov Black Ops (Wii) bi trebao da donese znatne multiplayer inovacije ali Internetom kruži i teza o izmenjenom narativnom konceptu. Naime, kaže se da će Black Ops početi negde oko 1960. godine, ali da se završava u budućnosti. Videćemo i sami, za nekoliko dana. Activision je, inače, odlučan da nastavi sa praksom proizvodnog procesa koji je, možda, i odgovoran za raspad Infinity Ward-a. Sem Treyarch-a na ovom brednu radiće i “ostaci” IW-a, studio koji se sada zove Sledgehammer i koji već razvija Modern Warfare 3, kog možemo očekivati krajem 2011. godine.
PS: naravno svaki CALL OF DUTY možete da kupiti u gameshop-u u Subotici ili preko webshopa
GAMESGURU team
Source :::: gameinfusion
